Vrag odnio nogomet, kad umisto u šoping moram na utakmicu

Došla mi rodbina iz Amerike u bodule. Pa sam morala i ja na otok sreće. Rođak je rođeni nogometaš i Hajdukovac pa me natjerao da idem s njim u Split na utakmicu. A ja i nogomet… Više zajedničkog imaju krava i tetrapak…
Rentanim autom došli smo u Split, otišli na ručak, kavu… Ti Amerikaci su ludi, ubili bi za more, sunce, rivu, đir… A mene je najviše ubilo što sam prošla kroz Marmontonovu, sniženja u điru, a ja nisam ni primirisala dućanima… Vrag odnio nogomet, kad ja moram na utakmicu umjesto u šoping…
Uglavnom, pojeli pred utakmicu ćevape, popili pivo. Rođak se naoružao bilim dresom, šalom, šiltericom… Ja?! Nema šanse da bih se uprizorila u navijačkom điru. Nema šanse. Nou vej. Pa da još koga poznatog iz Zadra sretnem, da me zajebavaju poslije. Ne mogu reći da nisam pazila na autfit, obula sam bile gaće i topić mornarski, ali to je to. Nikakvi drugi navijački rekviziti ne dolaze u obzir.
Sjela sam na tribinu, s istoka puca dobar pogled na travu, ali džabe. Kad me to apsolutno ne zanima… Dvanaest ne tako veličanstvenih iz mog kuta, trčalo je ko blesavo za balunom, a ja sam, sva sreća, imala mobitel sa sobom i tipkala poruke.
– Šinjorina, to van je veliki grij šta radite, rekao mi je stariji gospodin.
– Hvala na komplimentu, ali tako vam je to kad žensko prisilite da gleda nogomet…, nasmijala sam se ljubazno, iskesila zube i nastavila dalje.
Ovaj moj Amerikanac je svršavao na svaki potez bijelih, skakao od sreće, lio suze nakon svakog gola, čupao kosu u drugom poluvremenu…
Objašnjava mi:
– Znaš rodice, golman Hajduka ti je naš Zadranin. Ovi što je zabi gol isto, mali Tomasov. Bodul je mali, naš čovik…
To mi je bilo od velike važnosti. Skoro sam se onesvijestila od sreće. I nastavila tipkati sms-ove dalje.
Mene se od cijele utakmice najviše dojmio transparent u petnaestoj minuti kad su navijači zahvalili poginulim braniteljima, ovaj do mene mi je morao objašnjavati tko je i što UEFA i zašto su joj se zahvaljivali, a transparent Kerumovoj sestri da popuši upravi mi je bio aktualan i vrlo jasan. Tu mi nitko nije trebao ništa objašnjavati. Jedino mi nije jasno zašto naši navijači u Zadru nikad ne dižu tako transparente ni na jednom sportu pa da kažu upravi, vlasti i ostalima što misle. A što, to se zove javno mnijenje. U zd slučaju – javna šutnja. A onda sam spazila da na kraju svi ti momci u bilome nose transparent Torcida Zemunik. E, onda mi je rođak objašnjava da je neki mali iz Zemunika slomo nogu i da mu je to podrška.
– A što ne bi trebalo Poljud preimenovati u Stanovi?, pitala sam.
– Pa zašto?, pita ovaj do mene.
– A bogati, golman je naš, ovaj što je zabio gol je naš, ne nose splitski nego zemunički transparent na kraju… Znači da Hajduka pod hitno treba preimenovati u Zadar i Poljudu ime dat Stanovi…
– Šinjorina, a je ste puno smišni. Pa navijate za Hajduka, je li tako. Oli vaši Zadrani ne navijaju za Hajduka kad igraju Hajduk i Zadar?! Toliko o vašem nogometu u Zadru.
– A što vi vičete Splićani ovo, Splićani ono, a po Hajduka su vam Zadrani. Šjor, nisam se ovdje došla vriđat, nego bit pratnja rođaku iz Amerike. Da se mene pita, ja bi rađe bila ostala u gradu i kupila si koju krpicu u Zare. Boli mene da ne kažem što i za nogomet i za rezultat i pobjedu.