Kilt (Škotski fuštan)

I ti Luce gradiraš našeg nogometaša i kukumar. Lipo! Evala! Ala, marširaj Kalelargom, misto fuštana mekni kilt, mudante i onako ne duperaš, eno ti gajde u Turist-ofisu i trumbetaj pokoro materina
U mojin ditinjstvu starije žinsko čeljade kako bi utirale ditetu strah u kosti, a i starijem čeljadetu da se upiša u brageše, bud’ zašto, pritila bi: meknut ću te pod fuštan. Jerbo, ispod fuštana nima ni sunca ni miseca. Škuro, a škuro je paka.
(Boduli – huštan, vlaji vuštan)
I zaigrala Hrvatska nogometna reprezentacija kontra Škotske.
Došli Škoti u kiltu, pod nakićenim kapama, sviraju u gajde, pivaju, veseli.
Pričaju mi očevidci, oni koji su razdragano pošli u Zagreb, da su padale oklade, zaviti, puste beštime je li Škoti nosu ispod fuštana mudantine, oli su lišo. Jedan, pari mi ka naš, pokaziva kartoline raznih smotri, mitinga, vojačkih parada di Škoti marširaju – ma ke mudantine? Ote zbogom.
Da je i je – priča Bepo – e, trevi se sa nami ispod ure, da je vidija kod navijača Škotlanđanina rakam poviše kolina na mod škotske bandire i kako su jednomu pale mudante svirajući na gajde a ovi ih zgazi, nako furbo, ka nije to njegov posa. A i nima se česa strašit biti u nas brez mudanat.
I jopeta Bepo tira u kope. – Ono, kad je bi fauliran naš golman, davali mu razne likarije uz sami gol, da je jedan iz škotske ekipe od likarije iza naše stative dviga fuštan i učini posa.
Nego, lipo je kriknuja naš trener: Forca armada! Aktivna i agresivna obrana sa strelovitin kontranapadom, vrlo točnim dodavanjima, razbijanjem njihove obrane uz linije i koso i drito, zbunjenost njihovog rasporeda u samom začetku i naša konsolidacija u rikvercu.
Napad na jihovu drugu, treću, četvrtu loptu. To, ka fol, obmana, dezorjentacija, dovođenje protivnika u zabludu – pa u kontru i naš notar ima posa da komisijski registrira, bravo, i skicira gol. Očevidno. Da!
I u tijeku utakmice grupa gledalaca viče gromko, po našu: pššš, pa neka onda ovi brez mudantina zapivaju, majčin sine: U boj! U boj! Pa: Zovi i ne zovi na referendum!
Pa kad je naš navijač i to magarac jedan, brez ikakvih navijačkih rekvizita udarija u deranje ka da ga škopu: Di van je kondicija, muškardini?
Drugi mu odgovara: U Mostaru!
Treći će: Lažeš! Zabranila Evropa!
Onda repetira prvi: U Međugorju!
Drugi će: Ko je reka – Međugorje?
Nasta muk.
Škoti su dali gol. Vodu sa jedan nula.
Zasvirale gajde sve u šesnaest.
– Pale van gaće, obisila van kesa – kesu, viče ovi bisan ki ris, ovi od istoka.
Dere se jedan, po orjentaciji: od sjever, sjever-jug.
– Vazda, od kad je svita i vika, jesan li bija na zavitu, a pasa san i Lurd i Fatimu, obaša cilu Italiju, u Lipoj našoj na svakoj fešti gradiranoj od države, nije se dogodilo da nisan donija štakod od posvećenog dara. Videre, a ovi naši bižu li bižu od baluna.
Ki da je đava, nečastivi, vištica, sunce li van žarko.
Onda će Jere u po’ glasa: – Danas nema marende. Proglašavan i post i nemrs.
– Ča će reći, druže… ovi… E, kume Jere?
– Nacija u koruti, a ti buzdo Jeri, da što će reći? Treći u svitu, bili prvi u grupi, turisti navalili, samo na kapicama, na bandirama, na onomu staromu kapitanu uvezenom iz Kine – pineza ki škalje.
– Je!, potvrdno će Luce. – Turisti?! Naši četruni, miluni, pomidor, kapula, kukumar…
– I ti Luce gradiraš našeg nogometaša i kukumar. Lipo! Evala! Ala, marširaj Kalelargom, misto fuštana mekni kilt, mudante i onako ne duperaš, eno ti gajde u Turist-ofisu i trumbetaj pokoro materina. Ajmo: uan, tu, tri… zafrkantski će Toni.
Šoto-škrito
šjor Vice od butige Kalelarge