KAPELA

I posla ti Jere befel:
U nedilju, u devet uri u moje dvore cila škvadra. Selo Bila stina. Stop.
U veštide, kularine, vešte, šeširi. Stop.
Brez dara i darivnja. Stop. Ponesti prazne borše. Stop.
Tuče deveta ura. Toni i njegova Karmela. Ivan i njegova Kate pod korak u Jere i Luce dvore.
Bila stina sva okićena, blišti u lipoti. Sa kampanela čuje se svečana zvonjava.
Parimo ka da je dan Oktobarske revolucije, Prvi maj.
Jere za stolom, ka študira. Katolički kalendar pokri mu po’ stola.
Broji Jere na prsti, sinjiva olovkom, nervožast, kala i grubu rič.
– Ke nova Jere? – pitamo svi u zboru.
– Eee! Eviva kompanji! Bravi!- razdragano će Jere.
– Evo nas po urdinu. Pari nan Bila stina na feštu. – zborno mi Jeri.  
– Istina! Fešta imperjale u Biloj stini. Nego, pasali ste uz zog od buća?
– Jesmo!
– E, i zasiguro ste opazili onu malu kamenu kućicu uz zog?
– Đušto! – šuperbo će Karmela.
– Pasja kućica?
– Karmela, beno benasta. Kapelica! Ka-pe-li-ca! – nervožasto, ka uvriđen će Jere.
– Tri dana Jere ište sveca oli sveticu, ćori u ovi kalendar koja persona najviše odgovara zogu od buća, a ti štrigo – njemački ovčar. Oću otirat beštimu od zoga, i bašta. Oni u Zagrebu, e u Dinamu moru kapelicu, a mi – brus? E, neće moći.
– Nima na ovin svitu zoga od buća brez beštime- milosrdno će Ivan.
– Nima? E bit’ će!- kontraje Jere.
– More! More! – laska Toni, Jeri. – Bitno je odabir svete persone koja uliva strahopoštovanje, rešpekt. Kalaš beštimu u sebi, pružiš roge u džepu, i to…
– Ne znan, miljari puti godišnje prelistan kalendar, znam sva imena svetih napamet, od kuda je, što je po profesiji, njihova čuda i likarije, ma od buća, sve lišo, – tiho će Kate.
– Kad bi ovi zog u Biloj stini moga pričati beštime, samo one kontra nebu, svit bi doživi opći potop, – govori Jere. – Moj rođo Gabre jel’ promaši buću, jel’ udari svoju, makne bulin, kala po’ neba. Miri na kaiš, krade ti punat, čini ti falsu miru, i na ultimi jope’ kala po’ neba. Takvi su ti i Bare, Šimera, Mile-orbo… Žešća beštima čini te ka čovika od… A, od ničesa.
– I ti Jere, kapelu? – upada u rič Toni. A legalizacija?
– Toni ne čini komediju. Kad Jere, pripostavka, stručno i povijesno  odabere sveca oli sveticu, mekne lumin oli sviću voštanicu, kip oli sliku u koluru, kitu, dvi cvića, njanci jedan zogadur neće činiti grih ni dilom, mišljun, ni…, ni…, propustom. Svaka litra vina, pečena tuka, brav… Papršnjak (?!) Ma, svaki bokun, svaka kap vina bit’ će ka dar od neba.
– Ti si Jere oša na kvasinu – špuntaje Luce muža. – Jašta neg’ nisi. Ned’lja, zvoni na misu, pridvečer na božji blagoslov, Jerin razglas sve u  šesnaest zove puk na zog, i kuš? Di ti je država, štaš’ od pulicije? Mrtvo čeljade zakopat kad fini partija od buća?
– Živila Luca! – glasno će Karmela. – Vridiš Luce više neg’ pršut.
– Pardoniran! – lukavo će Toni. – Lipo, neka. Igramo na buće, vrti se ražanj, janje ka od zlata, a ono nevera. Grmi, siva, strile paraju nebo, biži svit u zaklon, blago biži u tor…
– Stan’ de Toni! – u žešćini će Jere. – Tu san te čeka pokoro materina. Neka siva, neka grmi, a Jere otvara vrata od kapelice. Skloni sveto ime u ormarić, ugasi lumin, unese ražanj, družina od buća sidne uokolo, bocuni vina isto uokolo, pa u četvero, pa u šestero na briškulu.  
– Bravo grišniče! Evala sotono! – ka špuntaje Karmela Jeru. – Briškula i kapelica?
– Je! Istina drugarice i šjora Karmela. – tiho će Jere. – Bila je kapelica, pa je bila nevera, grmilo, sivalo, i jope’ će Jere na buće, i neće više Gabre u beštimu.
Jok! Jok! Oni gori neka grmi, siva, a mi doli u šije-šete!
Šoto-škrito
šjor Vice od butige Kalelarge