Suza za zagorske brege

Prezir se rađa u sitnoj duši u umu koji je zacementiran u nepromjenjivomu. Osveta je tipičan plod povrijeđenih osjećaja koji su zavladali čitavom osobom. Oprost otvara nove puteve, osveta zatvara sve puteve. Kada opraštaš svemir je tvoj dom, kada se osvećuješ zatvoren si u začaranom labirintu. Od oprosta živiš, od osvete umireš.

Dakle: divna pjesma dostojanstvenoga Zvonka Spišića Suza za zagorske brege.

V jutro dišeče gda bregi su spali

A mesec još zajti ni štel.

Potiho sem otprl rasklimanu lesu

I pinklec na pleča sem del.

Stara je mati išla za menom,

Nemo vu zemlu gledeč.

Ni mogla znati kaj zbirem vu duši

I zakaj od včera nis rekel ni reč.

Preveč smo toga povedat si šteli

A se smo pozabili več.

Gda smo vre prešli kraj najzadnje hiže

Vu suzah najemput sem bil.

Kaj ne bi vidla to stara mi mati

Z rukami lice sem skril.

Sud oko mene su dišale rože

I bil je rascveteni maj.

A ja nis ni jemput pogledal za sobom,

Od tuge nis mogel pozdraviti kraj,

Samo sem bregima dragim obečal

Da vrnul se bum nazaj.

Samo sem bregima dragim obečal

Da vrnul se bum nazaj.

Prozračna je to pjesma koja se ne nadmeće. Pjesma koja priča bitnu priču: dom moj, bregi, stara mati, zavežljaj na plećima. Odlazak iz doma dok mama gleda misleći hoće li joj se sin vratiti.

Pjesma je to bez parola, bez uzvika koji se nadmeću nad drugima. Pjesma je to koja ne isključuje druge, ne straši druge. Moj dom je u mojem zavežljaju koji nosim sa sobom. Moj dom je tamo gdje sam ja. Moj dom cijeli je svemir. I nebo, kako bi rekla Wislawa Szymborska.

U domu svemira obitavaju, dišu i rastu svi ljudi.

Dome, dome, nebo cijelo, slatki dome!