Uši imaju, a ne čuju!

Najviše sam naučio slušajući. Najkvalitetnije moje znanje je kada reknem ne znam. Učio bih.

’Imaju uši, a ne čuju.’ Neće priznati neznanje, reći će ‘filozofira, dosadan mi je.’ Neće slušati drugoga, nego će u drugome tražiti potvrdu svojih napuknutih misli, hvatat će drugoga za riječ, bit će i sudac i tužitelj i porota i odvjetnik. Tako će, zadovoljan, nikada sretan, tavoriti dane iz jedne dosade u drugu dosadu, iz jedne buke u drugi rusvaj.

U plićaku svoje sebičnosti nikada neće čuti svoje blagotvorne dubine, nikada neće čuti svoje ja. U tišini, u blagotvornoj šutnji spuštam se do biti sebe gdje obitava moje ja, gdje moj duh uranja u Božji Duh.

Tako, kada čujem sebe, slušam i drugoga. Tako čujem i Boga. Tako, drugi mi se predstavlja i govori mi u svoj svojoj punini i originalnosti. Bogat sam. Tako, Bog mi se predstavlja u svoj svojoj blagoslovljenoj božanstvenosti. I bogat sam i sretan sam.

’Svako jutro On mi uho budi, da ga slušam kao učenici.’

Budno uho čuje bitno koje me čini sretnim. Nema dosade. Sretan, jer čujem i pjevam kao cvrčak u ljuto podne. Jer čujem drugoga, jer čujem Drugoga, jer čujem svoje ja, slobodno jezdim na devi života ka sutonu.

Dižem pobunu onda kada su riječi usmjerene protiv slobode.